Published On: Pon, tra 28th, 2014

Kronika najluđeg mista

Kronika najluđeg mista

Kažu neki da nima Splita do Splita i ja se slažen s tin. Ko i s tin da nema Zagreba do Zagreba, Osijeka do Osijeka, Rijeke do Rijeke itd. To je sasvin logično. Kad me neko ko nije iz Splita pita da mu objasnin sve te epitete koji se vežu uz naš grad, prvo mi bude malo neugodno. Jer to „najluđi grad na svitu“ baš i nije nešto pozitivno kad malo bolje razmislite. To znači da ste automatski ludi ako ste rođeni u Splitu, a znamo di takvi završe prije ili posli. „Ma ti to ne razumiš. Mi smo pozivitno ludi!“ – tako mi većina kaže. Ne, ne razumin jer pozitivno il’ negativno bit lud nikako ne minja činjenicu da si lud.
Ludi smo mi Splićani tako za dobron zabavon, nogometon, piciginon, guštanju na suncu i ostalin blagodatima života na obali. Jer niko drugi nema more osin nas. A ako i ima onda to more nije ni približno posebno ko naše. Jedino za čime nismo ludi je za okupit se i izrazit svoje mišljenje, pobunit se kad nan je loše, dignit glas. Jer se zna da se masa okuplja samo kad se dočekuje neko ko je ostvarija uspjeh u sportu. Mogu totalno zamislit kako će Split izgledat za 5-6 godina…
split_hrvatska_epa_main2020. godina je. Hajduk opet nije prvak, Hrvatska još nije izašla iz recesije, pokaz za nezaposlene još je uvik skuplji od onog za penziće, a na periferiji Splita grade se još dva trgovačka centra jer četri koja smo dosad imali jednostavno nisu dovoljna. 800 000 nezaposlenih svaki misec ide po pečat na HZZ. 2013. godine par milijuna kuna uloženo je u poseban kompjuterski program koji bi umornin radnicama olakša vođenje evidencije o nezaposlenima, ali isti još nije u funkciji.
Vrime je blagdana i ljudi panično traže parkirna mista oko trgovačkih centara jer žele šta prije kupit poklone za obitelj i prijatelje. Cijena goriva je 40 kuna po litri pa je vještina pronalaska parkinga u šta kraćen roku izuzetno poželjna jer grlo se stegne kad se upali „ona“ lampica na kontrolnoj ploči u autu.
Antu ne muče brige oko pronalaska parkinga jer auto ne vozi, a također ga ne muči ni to šta će poklonit ženi i sinu za Božić jer je godinama već na burzi. Kad uzaludno ne šalje zamolbe za posa i kad se ne svađa sa ženon oko toga ko je kriv šta je račun za struju bija veći nego prošli misec, Ante voli šetat gradon. Riva mu je oduvik bila najdraža za điravanje. Nekoć davno je tu sidija na jednon od brojnih štekata i ispija kavu, a sad samo na njih tužno pogleda u prolazu.redroomsoriginal3003
Kućice još uvik krase splitsku Rivu u vrime blagdana. Miris kuvanog vina kod Ante je probudija lipe uspomene. Zavuka je ruku u prednji džep i izvuka nekoliko kovanica. „Moga bi se počastit, nisan odavno.“ – promrmlja je sebi u bradu i uputija se do prve kućice. Na cjeniku obišenon na kućici ispisane su sve cijene, a u ponudi se čak nalazi i Dom Pérignon. Splitska mladež u 2020. ima istančan ukus. I dubok džep.
Ante pogledon prelazi priko naziva ispisanih na cjeniku i na samon dnu, malin slovima i pomalo nečitko piše „Kuvano vino  4€“. U njegovon džepu nema niti približno toliko pa se razočaran vratija kući.
„Sine, isključi taj laptop, to troši puno struje!“ – zadera se Ante odma s vrata na svog sina jedinca. „Evo samo nek potpišen peticiju protiv podizanja PDV-a na 42%!“ – odvrati sin ponosno.

Autor:

Ana Kuić